Upravo u godini (1952) kada je Američka asocijacija psihijatara proglasila homoseksualnost „sociopatskim poremećajem ličnosti”, čitaoci su počeli da otkrivaju lezbejsku romansu Patriše Hajsmit pod naslovom „Cena soli”. Prvobitno štampana pod pseudonimom autorke Kler Morgan — naslovnica knjige je obećavala „moderan roman o dve žene” — naivnoj 19-godišnjakinji Terezi Belivet, čiji se svet neverovatno i iz osnove preokrenuo kada je srela stariju Kerol Erd, ljupku plavušu čiji je glas, kako je Hajsmitova napisala, „bio bogat i gibak, i nekako pun tajni”.
Ove tajne izleću između poljubaca i intriga u ovom romanu, koji je pretvoren u vizuelno snažan film sa Kejt Blančet u ulozi Kerol i Runi Marom u ulozi Tereze.U režiji Toda Hejnesa, na osnovu perfektne adaptacije Filisa Negija, film „Kerol“ je opravdano smatran favoritom kritike nakon prve projekcije. Gospodin Hejnes i gđica Blančet po drugi put sarađuju, dok su prošli put udružili snage da se poigraju polovima i identitetom u njegovom raskošno eksperimentalnom filmu „Ja nisam ovde“ iz 2007. godine.


Režiser Tod Hejnes, levo, i Kejt Blančet, u sredini, na setu filma “Kerol.” 
Foto: Weinstein Company

Gospodin Hejnes, koji reči poput „tekst” i „subjektivnost” slaže u svoje savršeno oblikovane rečenice, rekao je da je prvi put čuo za „Kerol” 2012. godine od  kostimografkinje Sendi Pauel, kada su radili na komadu „Daleko od raja”, njegovoj melodrami iz 2002. godine. „Uvek smo pričali o tome koji bi filmovi o ženama mogli biti sledeći jer su takvi filmovi uvek najzabavniji što se kostimografije tiče“, kaže on, a ona  je uzviknula, ‘Oh, mislim da je na pomolu jedan baš ženski film.’ ”Film na koji je mislila je bio „Kerol” i zvučalo je, kako tvrdi g. Hejnes, kao da je “moje ime bilo ispisano preko celog naslova.”

2013. godine, nakon što je odloženo snimanje filma koji je pripremao sa Kristijanom Bejlom, g. Hejnes je dobio scenario za „Kerol“ od producentkinje Elizabet Karlsen; pročitao ga je uz roman na proputovanju, što je bio baš odgovorajući kontekst budući da Kerol i Tereza kreću na proputovanje širom Amerike.

„Kao jedini roman izvan kriminalističkog žanra veoma plodne karijere Patriše Hajsmit,” kaže g. Hejnes, “on govori direktno o zločinačkom mentalitetu u toj vrsti pregrejanog staklenika ljubavne imaginacije koja uvek proizvodi posledice, nesuglasice, scenarije. Zanimalo me je šta će se dogoditi sa istom vrstom paranoje koju zločinački um smišlja i ubacuje u svoju mrežu, i ja sam uronio u to. Mislio sam da je to tako divno, a opet, naravno, sama ljubav je protivzakonita, to je zločin.”



Imajući u vidu brzi napredak na polju prava homoseksualaca, uz odluku Vrhovnog suda o legalizaciji istopolnih brakova, mlađi gledaoci će možda biti zapanjeni kada shvate da ljubav između Kerol i Tereze nije samo zabranjena već i opasna. Hajsmitova objašnjava koliko život može biti težak, pišući da su pre nego što je roman objavljen „muškarci i žene homoseksualci u američkim romanima morali da plate zbog ove svoje devijacije odsecanjem ruku, davljenjem u bazenu ili prelaskom u heteroseksualce (tako se to zvalo), ili padanjem u depresiju sličnu paklu — sami, očajni i odbačeni.” Deo radikalnosti koju ova priča donosi jeste u tome što, dok Kerol i Tereza pate zbog svoje ljubavi, Hajsmitova takođe šokira uzbudljivo optimističnim krajem romana.

U izvesnom smislu, „Kerol” je priča o razotrkivanju, uz svu jezivu represiju koja se podrazumeva, a ipak to je prostor koji i Hajsmitova i g. Hejnes čine složenim. Deo uzbuđenja ove romanse leži u načinu koji Kerol i Tereza pronalaze da ne zavise od zajednice i kako su suprotstavljene svojim unapred određenim ulogama: Kerol je udata, a Tereza ima dečka koji žarko želi da se oženi njome. Žene su izabrale jedna drugu, a njihov izbor je na mahove opasan, skriven i otvoren, i odvija se pogledima, diskretnim dodirima, intimnim osmesima. Ono što savremena publika ne može lako da shvati, kaže g. Hejnes, jeste činjenica da je početkom pedesetih godina prošlog veka bilo manje skandalozno da dve žene žive zajedno, nego da muškarac i žena žive zajedno a da nisu u braku. 

G. Hejnes tvrdi da je želeo da mladi ljudi koji tek stasavaju treba da znaju da mogu da se venčaju, i da znaju da i za njih ima mesta. U isto vreme, rekao je: „I ja sam bio u fazonu, ma molim vas, brak? Ne bih da suviše idealizujem odugovlačenje u priznavanju gej života, ali vrlo često nije bilo izbora do formirati kritički kontekst dominantnom društvu i koristiti duhovitost i humor i umetnost i jezik da biste se razlikovali. A danas je pod znakom pitanja celokupno pitanje razlikovanja od bilo čega.”
Paradoksalno je da, kako prava homoseksualaca jačaju, postaje sve teže pronaći razloge za razdvajanje ljubavnika. „Kada je odgledao ‘Planinu Broukbek,’ ”, kaže g. Hejnes, shvatio je da “velikim ljubavnim pričama prosto treba razlog zbog čega ljubavnici ne mogu ostati zajedno.”

To saznanje je delimično dovelo g. Hejnesa do još jedne velike ljubavne priče, „Kratkog susreta“ Dejvida Lina iz 1945, slavne priče o nemogućoj ljubavi koja treperi od značajnih pogleda i nežnih gestova. Gospodin Hejnes je koristio prizore iz Linovog klasika za svoju potragu za skice za „Kerol,” koju je izvukao iz torbe dok smo pričali. Prepuna uličnih scena, i prozora punih kišnih kapi, koje je odabrao iz drugih filmova i od drugih fotogtafa, knjiga je prošarana predivno ublaženim, gotovo sivim, bojama koje su g. Hejnes i njegov snimatelj, Ed Lahman, kreirali za „Kerol.”
Listajući tu knjigu sa skicama, ponovo sam mogao videti Kerolino lice, bledo lice koje podrhtava, i koje za Terezu postaje svetlo koje joj osvetljava put.
Pogledajte ostale vesti