Budimo iskreni: mi (to „mi“ smo ogroooomna većina javnosti ove zemlje, uključujući i one među nama koji se, s razlogom ili bez njega, smatraju kvalitetnije upućenima) gotovo ništa ne znamo o albanskoj kosovskoj književnosti, ali bogme ni o albanskoj kosovskoj stvarnosti; kako onoj sadašnjoj, na faktički nezavisnom (mislim - od Srbije nezavisnom) Kosovu, tako ni o onoj iz devedesetih, dok je Kosovo bilo „ponovo integrisano u državnopravni sistem Republike Srbije“, mahom tako što je Srbija tamo sedela na bajonetima, dok nije skroz odrala dupe. Tek naizgled paradoksalno, o toj nedavnoj, ali veoma bivšoj stvarnosti znamo još i najmanje. Kosovo je bilo „tu“, ali beskrajno daleko, de facto dalje nego danas, kada više nije „tu“. Neobično, apsurdno? Možda negde drugde. 

Roman Vetona Suroija Milijarder (preveo Škeljzen Malići; Samizdat B92, Beograd 2015) aterirao je u epicentar tog našeg odviše brižljivo gajenog neznanja, i sada se čeka da vidimo kakav efekat će izazvati. Loše bi bilo da ga napadnu književni i politički maroderi i kverulanti, još gore da ga elegantno prećute stari i novi miljenici „kompaktne većine“. Jer se radi o knjizi koja nije konfekcijski proizvod za ispunjavanje kvote neke postmoderne, fondacijske verzije „širenja bratstva i jedinstva“, nego autentičan, moćan roman kakav nam je očajnički bio potreban, mada to nismo znali, ili nismo hteli da znamo.

Milijarder je smešten u Prištinu, manjim delom i u unutrašnjost Kosova, te u londonsko i američko političko izbeglištvo u ratno-hiperinflatorno vreme, ono kada je jedna dojčmarka bila čitavo bogatstvo, a s milijardama dinara mogao si predveče da kupiš, recimo, jedno jaje. „Vaskoliko srpstvo“ još ratuje na drugoj strani bulazneći Karlobag i Viroviticu, na Kosovu je „mir“, ali taj mir ima sve odlike tempirane bombe, jer se bazira na nečemu što je po svakom ljudskom i božijem zakonu neodrživo - vidi gornju rečenicu o dranju dupeta na bajonetu.

Uzimajući u ruke ovu knjigu pobojao sam se da ću se suočiti s političkom publicistikom, ako ne i agitkom, ovlašno i nevešto zamotanom u sipljivi celofančić proze (umeju to novinari...), ali Suroijev Milijarder daleko je od toga koliko se to uopšte može biti: političko-istorijski kontekst i sumračna, represivna, upravo segregacijska atmosfera tu je, sveprisutna, jer je zaista nezamislivo kako se može napisati roman o Kosovu u toj epohi a da tome ne bude tako, ali njegovi su junaci daleko od nacional-romantičarskog ideala: to su ljudi od krvi i mesa, poneseni ne samo ubeđenjima nego i strahovima, tlapnjama, sebičnostim, ljubavnim i svim ostalim strastima, izdajama, neuspesima. 

Ono čime je ova knjiga vrlo brzo „kupila“ dolepotpisnog čitaoca ponajpre je atmosfera, slika jednog grada i jednog društva koje smo izabrali da ne vidimo i da ne priznajemo njegovo postojanje. Ta slika se mnogima neće dopasti, ali teško joj je odreći verodostojnost - u ovom slučaju, dakako, pre svega literarnu. Na drugoj strani, nešto ne verujem da je Suroijevo pisanje baš po volji i kosovskim albanskim patriotama opšte prakse. Umesto domoljubnog naricanja i fraziranja, Veton Suroi majstorski donosi niz upečatljivih slika Prištine ranih devedesetih: grada u kojem Albanci najednom takoreći svi do jednog bivaju izbačeni iz svih državnih i javnih službi i tako odjednom postaje šetalište hiljada prisilno dokonih ljudi, kojima predstoji smišljanje načina kako da prežive. Masovno nošene „službeničke“ bele košulje vrlo brzo - uz lupinge novih majstora šverc komerca - zamenjuju košulje svih zamislivih boja i dezena. U tom i takvom okruženju, narator koji nakon gubitka državnog posla preživljava  prevodeći informacije za odbor za ljudska prava, zapravo proživljava svojevrsni roman ljudskog, intelektualnog, moralnog dozrevanja, kroz politički angažman i kroz dnevno deveranje, kroz burnu ljubavnu vezu i natruli brak, kroz prijateljstva ili interesna pajdaštva sa ljudima iz raznolikih miljea kosovske svakodnevice. Oko naratorovog lika štošta se „vrti“, ali Milijarder paralelno prati još nekoliko sudbina kroz paralelne ili izukrštane narativne tokove. Ono što razgaljuje Suroijeva je moć da iskombinuje lirski i satirički ton, da svom romanu prvencu doda i meda i bibera tamo gde treba i gde će najbolje „pasovati“. Primera radi, neke stranice o „zabranjenoj“, unapred osuđenoj ljubavi pripovedačevoj sa mladom Ronom naprosto su ogledan primer kako se danas piše o ljubavi, daleko i od vulgarizujućeg i od nadriintelektualno-ironizujućeg, ali isto tako i od zašećerujućeg zastranjenja. Dojmu uzbudljivog otkrovenja, ne sme se zaboraviti, doprinosi i odličan, suptilan prevod Škeljzena Malićija.

Osim što je roman skrivenih intima u jednom još duboko patrijarhalnom duštvu, Milijarder je ponajviše roman ulice, čak urbana freska, rekao bih, kad ovakvi izrazi ne bi bili obezvređeni pogrešnom upotrebom... Sve što je kod Suroija u ovom romanu „novinarsko“ zapravo je briljantan opservatorski dar. Evo, za kraj, još jedne takve slike, ne mogu joj odoleti:

„Penzioneri Albanci koji uzimaju penzije u dinarima ne kupuju državni hleb. Ne žele da ih neko vidi kako čekaju u redovima sa Srbima.
Ne žele ni da ih vide poznanici Srbi, jer bi onda shvatili da im je stanje toliko teško da su prinđeni da kupuju državni hleb.
Ne žele da ih vide ni Albanci i shvate da im je stanje toliko teško da su prinuđeni da kupuju državni hleb.
Penzioneri Albanci ne žele da drugi shvate da su u teškom stanju, jer će to onda shvatiti i oni sami“.

Milijarder je, dakle, tu i više nema izgovora za neznanje. I da, još nešto: naše su istorije priviše isprepletene, makar i na traumatičan način, da bi ovaj roman u Srbiji ikada mogao biti nešto „strano“, iz uvoza. On je po prirodi stvari integralni deo naše kulture, i baš to je ono što će nekima podići najviše kose na glavi.