Izvor: www.vijesti.me

Piše: Vujica Ognjenović

Jahina Guzelj (1977) je ruska književnica i rediteljka tatarskog porekla. Diplomirala je na fakultetu za strane jezike Kazanjskog državno-pedagoškog instituta i doktorirala na Fakultetu za scenario Moskovske akademije za film. Ona je najistaknutija debitantkinja u novijoj ruskoj književnosti, dobitnica najznačajnijih nagrada za književnost u 2015. za svoj prvi roman "Zulejha otvara oči" o sudbini tatarske seljanke iz doba raskulačenja. Njen drugi roman "Deca Volge" je o nemačkom Povolžju - autentičnom, stvarnom svetu koji su stvorili došljaci u tuđoj zemlji, svetu koji je danas izgubljen. Romane "Zulejha otvara oči" i "Deca Volge", o kojima je Jahina Guzelj govorila za ART, objavio je Samizdat B 92. Njene opdgovore sa ruskog prevela je Nela Radoičić. 

"Zulejha otvara oči" je priča o ženi iz tatarskog sela koja je tokom 1930-ih poslana u Sibir u izgnanstvo. Šta vas je podstaklo da napišete ovaj roman? 

"U januaru1930. godine u SSSR-u je počela široka kampanja protiv bogatih seljaka (kulaka), zemljoposjednika - njima su oduzimali imovinu (raskulačili ih) i iseljavali ih u daleke, nenaseljene oblasti Sovjetskog Saveza: u Sibir, na sever, u Kazahstan, na Altaj. Moj roman govori o tim događajima. Oni su se odrazili na čitavo seljaštvo SSSR-a: tri miliona ljudi je raskulačeno, šest miliona je prošlo kroz takozvane "radne kolonije" (specijalna naselja za prognanike). Jedna od tih šest miliona bila je moja baka. U januaru 1930. njenim roditeljima su oduzeli imovinu, njoj je tada bilo sedam godina. Vozili su se sledećom maršrutom: od sela do grada Kazanja na konjima, zatim vrlo dugo železnicom do Krasnojarska i dalje duž Jeniseja do Angare." 

Čitavo svoje detinjstvo i mladost baka je provela u sibirskom izgnanstvu. Tamo je završila pedagoški fakultet i tek se 1946. vratila u rodno selo. Počela je da predaje ruski jezik početnim razredima; upoznala se sa dedom, on je bio profesor nemačkog jezika i direktor škole. Tada je počeo treći bakin život: prvi je bio u selu, pre izgnanstva, drugi u Sibiru, a treći - miran, uz decu, unuke, zahvalne učenike... 

Dok je baka bila živa ja, nažalost, nisam snimila njena sećanja. Nešto sam zapamtila, ali mnogo toga već više ne mogu da prizovem u sećanje - na primer to kako su srednjoškolci tamo pravili sita za pranje zlata i potom ga ispirali u pritoci Angare. Baka je umrla pre sedam godina. U početku me tema staljinske represije zanimala samo da bih shvatila, osetila, zamislila šta je ona preživljavala nalazeći se u izgnanstvu. Mnogo kasnije dobila sam ideju da napišem knjigu. Zato je za mene ta priča vrlo lična. 

Druga je stvar što roman nije sasvim biografski, moja heroina ne liči mnogo na baku. Baka je kao devojčica otišla u Sibir, tamo je odrasla i formirala se. Meni je bilo mnogo interesantnije da ispričam kako se menja već odrasla žena - na početku romana junakinji Zulejhi je 30 godina. Iz bakinog života sam uzela određeni period (1930-1946) i maršrutu: selo - Kazanj - Krasnojarsk - reka Angara - pusto mesto u tajgi u kojem su ljude ostavili bez sredstava za život. Takođe sam iz bakinih sećanja uzela dve epizode: kako u sred reke tone splav sa nekoliko stotina zatvorenika, i druga, sasvim kratka, o tome kako prognani profesor po sopstvenom udžbeniku predaje baki matematiku. Sve ostalo je iz memoara raskulačenih, raseljenih i onih koji su prošli kroz Gulag, iz disertacija i naučnih radova, iz dokumentarnih filmova, materijala Muzeja Gulaga u Moskvi... Nevidljivi i čvrsti "kostur" romana čine konkretne istorijske činjenice. Najsloženije pri pisanju teksta bilo je postaviti lične priče junaka na taj "kostur". Naravno, u romanu ima i autorske fikcije - ipak je to umetničko delo, a ne udžbenik istorije

. 

Rekli ste da je roman "Zulejha otvara oči" bogat aluzijama na tatarske bajke? 

"Ja sam, kao i mnoga deca u Tatarstanu, odrasla govoreći dva jezika - tatarski i ruski. Do treće godine govorila sam samo tatarski i to dve njegove varijante - "gradsku" i "seosku" (razlike su nevelike i uglavnom se tiču upotrebe reči, ali ih ima). Sa tri godine krenula sam u vrtić i u moj život je ušao ruski. Zato se sada ruskim služim češće nego tatarskim. Prvo šta sam napisala - a počela sam da pišem sa sedam godina - bilo je na ruskom jeziku. I sada pišem samo na ruskom. 

U osnovi romana "Zulejha otvara oči" nalaze se dve legende o Istoku: priča o mitološkoj ptici Simurg i legenda o Jusufu i Zulejhi - storija o strasnoj ljubavi bogate žene prema svom prekrasnom robu. Htela sam na drugačiji način da ispričam taj klasični siže - glavna junakinja mog romana, Zulejha, obožava svog sina Jusufa. U tekstu postoje direktne reference na legendu: na primer, kada Zulejha, pokušavajući da zadrži Jusufa koji je zauvek napušta, pocepa kragnu njegove košulje." 

Ova priča je prikazana iz Zulejhine perspektive. Oči su metafora? 

"'Zulejha otvara oči' je i naslov i prva rečenica u knjizi. U nastavku se još tri puta ponavlja u romanu. Naravno, to je metafora promene koja se dešava u glavnoj junakinji. Metamorfoza paganske svesti u savremenu, mentalno putovanje karaktera iz prošlosti u sadašnjost - to sam htela da prikažem u romanu. I zato sam lik glavne junakinje od početka videla tako - žena, zaglavljena u duboko arhaičnom svetu, u nekom srednjem veku, postepeno izlazi iz tog srednovekovlja učeći se da bude slobodna i da voli. Niz tragičnih događaja koji joj se dešavaju na iznenađujući način je dovode do unutrašnjeg oslobođenja, do ogromne promene njene ličnosti." 

Roman "Zulejha otvara oči" je preveden na 30 jezika. Vi ste najsjajniji debitant u istoriji ruske književnosti. Kako je ovaj roman prihvaćen na različitim jezicima? 

"Postoje zemlje u kojoj knjigu razumeju gotovo jednako kao u Rusiji - to su zemlje koje su prošle kroz izgradnju komunizma-socijalizma i znaju što je represija: Ukrajina, pribaltičke zemlje, Češka. U Iranu sam sa radošću otkrila da svu u romanu korišćenu mitologiju, imena, pa čak i neke tatarske reči doživljavaju kao sopstvene, i zato za Irance tekst nije bio toliko egzotičan kao za čitaoce u Moskvi (to nije za čuđenje jer je mnogo toga u tatarskoj kulturi pozajmljeno iz Persije). Što se tiče drugih zemalja, tamo je pre reč o percepciji ljudske istorije. Ja u susretima pojašnjavam ono što se odnosi na tatarski život, istorijske činjenice i okolnosti - pravim uvod u istorijski i kulturni kontekst." 

Ceo intervju možete da pročitate na ovom linku.